deadbeatcollective

Subota, 24.06.

Ispred sv. Frane ušli smo u bus za Redbull soapbox. Čekali smo po ure da bus krene i još se neki gorila trlja dupetom o mene. Kad je bus krenia, on se lipo naslonia na mene. Tamara ga još ka gleda « pa oš se ti maknit s nje» a on nju gleda « misliš ti da ću se maknit, šta me gledaš», a meni neugodno…. Još kad smo izišli iz busa cilin puten je bia iza nas, neki luđak. Uglavnon lipo nas je šofer zajeba. Sta je kraj Kašuna i mi svi izašli jer je neko reka da zbog radova na cesti ne smije vozit dalje. I mi taman izašli, šofer zatvoria vrata, oni mu makli znakove s ceste i on proša, a mi onda bješice sve do bena, po najvećoj žegi. On se kasnije vraća i smija nan se u facu. Koji kralj. Na benama smo sreli Vuku koji je sia s nama za stol, bia je redar, pa nan je nabavia vode besplatno ( na benama se plačala 5 kuna- jadna im majka) pa smo popričali o Obojenoj…Reka je da je tamo još ista ekipa i kad ćemo se mi počet opet kupat…Bit će, bit će, ima vremena. Valjda odma idući tjedan. Eh da, nesmijem zaboravit Voštanog Lutka, bila san ga čak i sanjala nakon šta san ga vidila na benama. Grozno iritirajuće, al morbidno od nas šta na to trošimo živce. Onda kad smo se vraćali prema doma, prolazia je ovaj Dario na bicikli kojeg znamo samo iz viđenja, tj. bia je u Jupitera kad i mi jednon i tamo smo se ajmo reć upoznali. I on se vozi, on gleda nas, mi gledamo njega, a neznamo se, ne javljamo se jedni drugima iz ekipe. Nije skinia pogled s nas, pogleda je u Tamaru pa onda u mene, pa opet u Tamaru i tako se razbia, ajme majko. Zalipia se glavom u pod, bicikla ga je poklopila, zatresa se Marjan. Mi smo mu skoro zavarile u facu, uopće neznan kako smo mogle izdržat. Neki likovi iza njega su mu još upali « tako ti je kad puno gledaš ženske», ajme kako se ubia. Tek kad smo se odmakle di nas ne može čut tako smo zavarile, skoro nan je grlo puklo. Onda smo skužile da smo ispale umišljene krave jer smo samo prošle kraj njega ka da nas se ne tiče šta je oplea zbog nas, i to nama ispred nosa, a nismo ga ni pitale jel dobro, al nismo mogle od smjeha. Ovako je ispalo još gore jer nismo ni trznile, ka da ga ignoriramo. Onda smo nabavile broj i ispričale se, a on je samo reka « tako mi i triba kad san vas puno gleda». Ajde, bar je prizna. Zanimljivo upoznavanje.

Subota…9 navečer, bus za Stobreč. Puni nečega, krenusmo Tamara i ja na rođendan i završimo na pravom mjestu, u Strožancu. Plaža, piće, šaka dobrih ljudi iz Tamarinog razreda ( slavljenica Jelena, Gruba, Dijana, Joke, Tea, te Ana kojoj je ta večer bila kobna),Jelenin brat Nikola i neki Strožančani, sve skupa 20ak ljudi. Izbor muzike: J. Lo, Linkin Park, Moby. Sva sreća da je Tamara u torbi imala 2 ORIGINAL (!) i 2 ne original cd-a od Boo! al smo se to bojali izvadit iz torbe da ne razbijemo, nije naše, čuvali smo to ka vino. Ipak smo lakše izdržali znajući ako baš muzika upili uvik možemo stavit Boo!. Tamara se napila i letala vamo-tamo, skoro ju nisan ni čula ni vidila cilu večer. Ja san se skompala s dva muška s kojima san bila cilu drugu polovicu večeri jer su imali pasa Đanija koji je najbolji pas na cilon svitu ( crni rotvajler star 6 mjeseci, Milina ima takvog pasa Stelu koju san obožavala i šetala sa njin pa me ovi pas podsjetia na nju). Ana se napila i bila u polukomi. Jednom sam rukom mazila nju po kosi, drugom pasa koji je lega na nju i liza ju po licu i nije se tia maknit. Kako mi je draga ta beštija Đani, ima srce veće od bilo kojeg čovika kojeg san ikad srela. Pazia ju je cilu večer s menon ( svaka čast i Dijani, ona je isto cilu večer bila uz nju, a pazili su je i drugi, svakih koliko toliko došli bi vidit jel živa). Onda je do mene sia prijatelj od Mate ( vlasnika pasa) i on i ja smo sidili jedno kraj drugog točno uru vrimena bez da smo išta rekli, samo smo oboje naslonili glavu na pasa i mazili ga i ja san mu govorila ( pasu) : « kako si dobar, baš si lijep, zaljubljena san u tebe, odvest ću te doma i pružit ti najveću ljubav na svitu», a lik je šutia i samo me sluša, dok smo sidili uz more, ispod zvijezda, kraj pijane Ane…koja romantika. Šteta šta se nisan zaljubila u njega nego u pasa.
Kad smo ja i Tamara čuli i vidili žensku kod koje smo trebali spavat samo smo rekli «mi ostajemo na plaži». Oko 2 su svi išli ća, a ja san ukrala litru štoka. Imali smo kutiju ipo duvana i tako opremljeni smistili se na klupu. Meni je diglo živce šta se Tamara već opila i otriznila, a ja san pila od 10 do 2 i nije me ni taklo. Onda je ona legla na klupu, a ja sideći kraj nje rokala taj štok i počela srat o nepravdi, o Bogu, o filozofima. Tamara se tu i tamo uključila, al većinu vremena je govorila samo «aha» pokušavajući zaspat. Neke mačke su se počele klat iza nas ( bilo ih je bar 6 na plaži ) pa san ih potirala derajući se «pičke glupe za koji se kurac vi mačke imate klat» i najurila ih. ( ne podnosin, al ne mogu ni p od podnit kad se mačke negdi kolju). Bila san bijesna pola ure zbog njih. Onda san se uvatila srat kako nisu samo ljudi debili zbog ratova kad to rade i mačke i sva živa bića i svi su debili. Očito je debilizam usađen u čovjeka od samog rođenja. Ma usađen je u svaku materiju još od Velikog Praska, i to je jače od čovjeka. Da se ne kolju oko nafte, klali bi se oko kante za smeće. To je tako.
Postajalo je sve ladnije, a Tamara sve natečenija. Izboli su ju komarci. Mene nijedan, očito jer im je smrdia štok. (Al mene je u Splitu bila ubola neka buba, nije komarac, čiji mi se ubod sad sve više napuhiva, rasta i mjenja boju s crvene na ljubičastu.) Onda smo se uvatile rat kako se ja nemogu napit, a ja san bila ljuta šta trošin toliko love i zdravlja na alkohol a uvik ostanen jedina trizna. Onda smo slegle ramenima, usrid smo Strožanca, 3ipo je, pušimo, ja pijen, ladno je i neznamo kako doma i jebe nas se, i zapivale smo: « tri su lara su, tri su lara su, i tri su lara tri su lara tri su lara su, na prvome san ja, na drugome si ti, na trećemu najvećemu ćemo se ljubiti». Najednom smo čule neke korake i malo smo se usrale jer smo do tad bile same: « Na šta me sestra natirala»- bia je to Nikola koji je u kesi nosia kekse, breskve, jabuke, mliko, žlice, tanjire i žitne pahuljice. Sve smo požderali osin voća, popila još malo štoka nakon mlika, zapalili duvan…idila. On je osta s nama na plaži. Bilo je 5 sati, bia je već dan i smrzotina. Onda smo se prebacili u kafić na plaži koji je bia zatvoren i čitali novine od prekjučer. Ispred nas je bilo bijelo more koje se stapalo s bijelim nebom, gledali smo ispred nas mliječno bijeli beskrajni prostor…nešto najlipše na svitu, izgledalo je kao nacrtano. Nakon šta smo se uru vrimena divili tome na nagovor Nikole krenili smo u njega spavat. Ja nisan mogla šetat valjda mi se onaj ubod inficira, pola noge mi je bilo crveno i natečeno. Tamari isto. Bile smo cile šporke, nešto mi je zeleno bilo po suknji, neka tinta, zemlja po patikama, crno po rukama, kosa ka naelektrizirana. Da ne zaboravim napomenit šporke gače koje je Tamara nosila obješene za mali prst pješice sve do Stobreča, nije znala čije su, al bilo joj ih je žaj ostavit na plaži. Putem smo skupili nekog Nikolinog prijatelja koji je isto bia na rođendanu, a tamo su mu ostali ključevi pa se vraća. Onda smo došli u Nikole, glava mi je pucala, bolilo me ka da mi neko zabija neki metalni štap u glavu kroz čelo i da mi izlazi na drugu stranu. Popila san tabletu za glavu i zaspali smo od 7 do 10. Tj. ja, neznan za Tamaru, probudila san se sama u Nikolinom krevetu, a on je spava na podu. Onda smo sišli na doručak i kad nas je vidila Nikolina mater, rekla je samo « ajme majko». Pojela san 5 feta kruva s parizeron i 3 s linoladon, jednu buhtlu i još 5 čaša mlika. Tako sita i šporka ušla san u kupatilo i pripala se svog odraza u ogledalu. Ni Tamara nije bila bolja pa nan je Nikolin otac upa dok smo odlazile « mi vam doma imamo češalj». Onda smo otišle na bus, vidilo se da smo jako drage Nikoli, jedva se odvojia od nas. Kad smo ušle u bus onakve ( još mi je virija štok iz torbe) ljudi su besramno blejili u nas, a mi smo se samo bacile na stolice, zatvorile oči i zakrmile. Kad smo ih otvorile sinjali smo da je kondukter u busu al očito nas nije pita kartu kad je vidia kakve smo, vozia se s nama sve do pazara bez da nas je pogleda. Došle smo doma u podne i kvarat, otuširale se, ručale, i išle leć do 5. Kad smo se pogledale i zavarile jedna drugoj. Izgledale smo ka da smo jahale 30 dana u pustinji bez hrane i vode. Osjećale smo se ka da nas je neko pribia, umor u koži, kostima, očima. Hodajući kroz grad vidili smo samo svitla ( ulične svjetiljke, reflektore, žmigavce-bilo koja svitla), a svi ljudi su izgledali ka mrlje, samo siluete, nisan nikog prepoznavala, sve je bilo smišno, ka da smo bile drogirane. ( ;; « je si ti slučajno otiša ;; F. tila san te poslat negdi ;; šta?ništa!) . Jedva smo se dogegale do Matejuške i zalegle na zid ka prave istinske grezulje, jebalo nas se za 500 ljudi okolo ( bila je fešta zbog otvorenja autoceste st-zg), nismo imali snage. Kad smo došli do pozornice svira je Tbf. Ekipa je skakala, a mi nismo ni trepnuli. Svakih 45 min bi promjenile položaj. Jedino kad je bia Škoro onda nan se lice razvuklo u grimasu. Vrhunac večeri je bia vratromet. Kako smo razaznavale samo svjetlost, vatromet nas je zabljesnia i 2 puta smo skoro pale sa zida, učinilo nan se da će nas svjetlost pojist, pukla nas je histerija, urlale smo od smija, i tresle se od šokova…. Vidile smo kako svitla dolaze po nas da nas pojedu i kričale. ..bilo je bolesno. Ljudi su mislili da smo drogirane i da haluciniramo kako smo se ponašale. Nikad nisan doživila takvu histeriju u životu. Zamislite da vam nešto eksplodira ispred face i onda se širi prema vama i usisaje sve ispred sebe, skoro smo dobile srčani… Ostali su svi mirno gledali u vatromet, ja neznan šta je nama bilo. Razum i snaga nan je osta u Strožancu. Sad samo hodamo gradom ka mrtvaci. Odlično. Najbolja 2 dana ovih praznika.

( Tamara i ne pomišljaj, nema šanse da to ponovimo!!!)

Petak, 23.06.

Ujutro smo išli Deana i ja u Višnje. Ta žena ima najlipšeg pasa na svitu, najlipši stan na svitu, ima i mačku koja je pokušavala izvršit atentat na Deanu, internet non stop.. ( šta joj još fali u životu osin bačve vina nasrid sobe?!). Uglavnon, išla san u nje da mi napravi dreadove. Nije da su mi nešto napeti, bili su mi u sedmom razredu, a eto sad kad je lito i jebe me se kako ću izgledat, k tome su mi još i besplatni odlučila san ih par napravit i prepustit se Višnjinjim nježnim rukama. Dok su njene radile dreadove, moje su krale krafne sa stola , sve san požderala ( Višnja sorry). I tako je svira Boo!, ja san 4 ipo ure sidila, Deana je bila na stranici Ivane Brkić s namjerom da se učlani u fan club ( koji je to probitak majko moja). Ajde bilo je zanimljivo, čitala nan je pisma Brkićkinih obožavatelja tipa « moja prija misli da ti i ona imate isti karakter. Samo njoj je najveće uživljenje nogomet a najveća strast da ga zaigra s tobon» i još smješnih gluposti tipa « vidim da ti je ten problematičan pa me zanima koji puder koristiš», « slušao sam tvoju pjesmu nježno nježnije i osjetio ju u sebi», te vrhunac «mislim da si umišljena i da je Klaudija Beni bolja od tebe» ( haha,koji su to bolesnici). Eh, da, kako sam samo mogla zaboravit neku žensku šta joj je napisala « Ja sam ona cura koja se slikala s tobom, šta si joj dala autogram, šta ti je dala ruku jednom, znam sve o tebi, svaki detalj tvoga života, želim bit tvoj fan i oću, i da mi se nisi usudila ne odgovorit na ovo pismo!!!» , buahhahaha. Onda je Deana ostavljala «malo komentara» na mom blogu i skoro ga zblokirala. Uglavnon Višnja mi je na kraju napravila 5 dreadova koje je radila 4ipo ure. Super su izgledala i sve je to bilo dobro, al onda san za 2 dana oprala kosu i od dreadova je ostalo ništa. Tj. samo gropovi u kosi koji su mi još tu na glavi, neda mi ih se raščešljat. ( al Višnja ipak hvala, legenda si, kandidirat ću te za predsjednika).

A onda uvečer.
Kupile smo 3 čarobnice i litru vina i išli na katalinka. Ova šta radi u tom dućanu gleda nas ka neke alkoholičarke narkomanke. Skoro nan nije ovaj put prodala čarobnicu jer joj mi to stalno kupujemo i svaki put je sve bliže da nan zaplijeni. Na katalinka je ekipa bila podijeljena na pankere od 12 godina i partijanere od 18. Bilo je smješno. Onda smo ponili pit ispred ulaza na Urbana i častili Dinka litrom bambusa i čarobnicom. Sidili smo s njim od 11ipo do 2ipo i pričali o muzici, autima, alkoholu, duvanu, novoizgrađenim tuševima na Bačama, Lion Kingu, patikama, ma o čemu nismo… Bili Malboro mu je govno ka i nama, kolumbo mu je dobar. Rekla san da ću mu za rođendan kupit plavi walter, a trideseti rođendan mu je 13.03. Mislila san se oću mu dat čarobnicu jer je ima previše za pit, pa san ga pitala koliko čarobnica ima posto alkohola, ako pogodi dat ću mu. Ka iz topa je ispalia «55». Onda smo se sprdali cilu večer sa njin, nije bilo boljeg društva, prvi put da je Dinko bia ovako zanimljiv i da smo imali isti smisao za humor. Svi su nas čudno gledali ka «jesu jadne», nas je bolia kurac, zato nan je i bilo dobro. Onda su se muški odjednon počeli lipit za nas kad su vidili da smo odjebali cili sistem. Izmjenilo ih se dvadeset šta su sidili kraj nas i nešto upadali al mi smo ih odjebavali jer smo pričali s Dinkon i nismo vidili ništa oko sebe ni čuli. Onda je doša neki Josip i sia kraj mene s prijateljen. Tamara i ja smo se sprdali s njima. Josip je reka da razminimo upaljače za uspomenu, i dala san mu smeđi on meni zeleni. Onda je došlo 2ipo pa smo odlučili ić ća i ja san upala Josipu « Vidimo se», a on « ne vidimo». Ja ka ma vidit ćemo se, kako smo se sad vidili, na nekon koncertu… A on cili « ma nećemo, daj mi broj». Ja nisan tila dat broj pa san ka upala « Ako se tribamo vidit vidit ćemo se… sudbina. Osin toga nać će nan se naši upaljači…vidit ćeš». A on « ako se tribamo vidit sad ćemo se dogovorit i vidit se….». Nisan mu dala broj, još iman upaljač, nije mi se napeto nać s nikin, osin pit i zajebavat se okolo. ( Josipe ako ikad naletiš na blog: sorry. Al eto ipak smo se sreli opet...)

Uporno rokam to kašnjenje, neman snage, subota mi je ostavila dugotrajne posljedice, već je srida a ja san tek na petku, joj, joj, koga briga ( udri brigu na veselje) ...



Daj Deana vrati joj alkohol, vidiš kako te gleda!!

Loading...

Jebote, ovaj tjedan bio je huh. Najbolji period u životu izuzevši proljetne praznike ( pijani 7 dana od 9). Ovo pišem posljednjim snagama nabadajući slova na tipkovnici, sad slijedi tjedan dana odmora. Pa idemo redom:

Petak, 17.06.

Išli smo na katalinka a odma za dobrodošlicu dobila san od prijeteljice ključeve u glavu, od njene prijateljice praznu kutiju duvana koja mi je doletila u čašu, i neka pijana drolja me prolila vinon po japankama pa san cilu večer bila bosa. ( jebeni amateri, tako je kad ne znaju pit pa se napiju u 8, otrizne u 9, i onda glume da su pijani sve do 1 ili do kad se već ekipa ne raziđe). Bila san živčana jer je atmosfera bila govno, bilo je prebučno, ljudi prerano prepijani, a meni nikako da sjedne… izgubila sam apetit za pićem jer mi je bilo grozno, tila san ić ća. Onda smo Tamara i ja odlučili škivat od tih ljudi pa smo sinjali na zidu Kendu, Baraća i Frilu i pridružili im se. Kendo i ja smo zapali u filozofiranje, smjer ljubav. Baš mi je drago šta smo tako popričali, dobar je i pametan to momak. Deana se napila ka i uvik. Aj ovaj put je puno rigala i zalegla ispod stabla, al sve je to ok jer postaje smješno ono « neću više ovoliko popit» a ništa se ne mjenja, osim položaja u kojima leži i gustoće mase koju izriga. ( oš sad priznat da si alkoholičarka J ). Aj pretjerujen, ne riga tako često, a ne leži gotovo nikad. Svejedno, kad je pijana, atmosfera je pretijesna. Došla san doma u 3ipo, gledala u nebo na prozoru do 5 i išla leć. Pila san, nisan se napila. ( odsad nakon svakog posta bilježim jesam pila i jesan li se napila jer san primjetila da puno pijem a NEMOGU se nikako napit. Čak smo prešli i na čarobnicu koja ima 55% alkohola, popijem 1ipo i još puno vina i ne napijem se. A neda mi se onda nastavit pit jer neman di u sebe više s tin alkoholom, drugi su se u međuvremenu napili i otriznili 5 puta, meni ništa i tako ostanen jedina trizna u ekipi).

Subota, 18.06.

Ujutro smo išli u Mirte, i otkrila san da Tamara, Dana i Deana imaju neke super moći, iako one govore da su one normalne nego da san ja super retardirana. Mi smo prolazile kraj Mirtine zgrade tražeći di živi i neko se dera «Deana» tamo u pizdi materini na zadnjem katu skroz livo i one su ju odma vidile ( Mirtu) i nastavile blebetat s njon. Ja san isto čula da neko zove Deanu al kako su one jebeno mogle znat da zvuk baš od tamo dolazi jebote. I onda mi govore da sa zbunjena i retardirana i osvrćen se oko sebe (hahaha kako Tamara to imitira). Pa znan i ja kad zvuk dolazi odizad ili odnaprid ili livo ili desno al jebote naravno da ne znan kad dolazi 100 metara daleko 100 metara visoko skroz livo gori. One imaju neki super sluh sa nekim skener-spektor-radiovalovi bubnjičima ili koji kurac?!??! A ja san ka retardirana, jer nisan uspila osjetit kako se neko s vrha Mosora dere « Deana» u trećoj kući odozgo.
Uglavnom, mirta ima najstravičniju kuću ikad. Dok smo bili u nje, cilo vrime joj je nešto lupalo u sobi, a u jednom trenu su i vrata lupila, al nije bilo promaje. MIRTA POMIRI SE S TIM KA ŠTA SMO TI REKLI DA IMAŠ DUHOVE. Mirta je tvrdila da je propuh iako nema teorije jer bi vrata odma lupila a ne nakon dvi ure. U nje san otkrila dvi najveće ljubavi na svitu. Jedna je nescaffe od čokolade, a druga film « School of rock» kojeg san odtada pogledala 4 puta još, dva isti dan, dva puta sutradan ujutro. Zadivljena san glavnim glumcem. Ne mislim izgled, iako je prelip, nego doslovno ima najprivlačniju dušu na svitu. Sve šta san ikad tila na muškon on ima.
« Couse you're not hardcore, unless you live hardcore,
and the legend of the rent was way hardcore».

Onda smo uvečer išli na dom jer mi je reka jedan lik da obavezno dođen, da ako on triba će mi platit upad samo da buden na koncertu. Al onda san ja sebi riješila litru vina i ostala sidit na skalama i pit. ( Popila san litru vina i nije me ni taklo, ipak Slavice hvala na vinu). Uglavnon na domu je oko ponoć bia potres, sa neba su počeli padat skakavci. Lebo je prnia, cigle su pale sa zida a grmlje se poleglo. ( haha, al ne zajebajen se, nebi spomenila da nije bilo abnormalno glasno). Tu se stvoria odma kao posljedica toga jedan skakavac kojeg su se svi bojali osim bibe koji ga je stavia na rame kao gusar prijatelja papagaja. Kad je skakavac pogleda onako moćno s Bibinog ramena i kad smo skužili da se nemožemo jebat sa njin pobigli smo svi osin Bibe u krug od sto metara. Onda mu je skočia s ramena i počea očajnički skakat po mojoj boci vina očito želeći se napit a u boci nije bilo ništa pa san ga odvela na livadu. Toliko o skakavcu. Tamara i ja smo se kroz cjelu večer dosjetili milijun izraza sa kurac i pička, tipa « baš si u kurcu» ili « koji će mi to kurac» i svatili da su hrvati samo takvi perverznjaci. Plus šta in je izreka « baš si u kurcu» tako glupa jer nisu bili u kurcu i nisu vidili kako je tamo. Dosjetili smo se još preglupih pisama ( sastavljamo otkad znamo za sebe listu pisama s najglupljim tekstovima) otkojih je na tronu bila svaka Severinina, al najviše ona:
« i kad me varaš s tobom lipo mi je», a iz te iste slijedi stih : « pusti vitar da okrene».

Nedilja, 19.06.

Išli smo se kupat na ovčice. Tražili smo plažu di su sve babe i kad smo konačno se smistili iz mora su izletila dva prasca ( sudionici događaja znaju o kome pričam) pa smo sili na mul, skinili se u kostim i tri ure srali kako nan se kupa al nan se neda dignit. Onda smo ušli u more i u plićaku stali 20 min. Otplivali, smrzli se, i odlučili da nećemo više nikad ikad na more jer obe preziremo more. Tj. hladno more, a svako nam je hladno. Onda doma. Onda san ja tila u Quasimoda gledat film jer su nediljom filmovi, a bila san preumorna za izać negdi drugdi ( ovo nan je kraj kuće). Inače prezirem Quasimodo al prava istina je bila da san postala opsjednuta nescaffeom od čokolade odkad san ga u Mirte popila i ponila san 10kn za nescaffe odlučno ga želeći popit, makar ne kupila duvan iako niko nije ima za duvan. Tamara se očito isto navukla, jer je i ona čuvala za nescaffe. Onda nas je Deana upilala ( sad će popizdit kad pročita da me upilala al jebiga, jesi) da odemo na Bače jer nas tamo čekaju Dana, Andrea i Slavica. Opet do Bača. Jebate ovih dana san tamo više nego šta san bila na domu u ovih par godina . Preobrazba. ( zajebajen se). Onda smo došli tamo, Andrea i Slavica su morale ić doma, a Dana je ostala s nama i častila nas duvanon. Sili smo na neku fancy terasu, naručile nesceffe i slušale Deaninog rođaka i mog susida Tabaka kako pivaju i sviraju. Doznali smo da su tamo svake nedilje, pa ćemo dolazit. Tim više jer su stol do nas bili macani s kojima smo se dogledavali, točnije, pjesnik kojeg je Tamara upoznala na katalinka zadnji dan škole bio je za tim stolom. Onda smo upali u jednu igru. Ne smijem reć o čemu se radi al moj rezultat je 27, a Tamarin 25, Daninog i Deaninog se ne sjećam , al bio je daleko manji od našeg, gotovo troduplo. Nisan imala pojma da san tako napredna u vezi toga, al Tamaron san bila šokirana još više (buaaaaaaaahhaha tamara ja mislin da ti je sad rezultat 26 nakon Strožanca).
Uglavnom uopće nije parilo da smo u Splitu nego negdi na ljetovanju u nekom hotelu na terasi i da ispijamo koktele. Ljeto u pravom smilu te riječi, odsad smo svake nedilje tamo.




Ponediljak, 20.06.

Išla san kupit kutiju nescaffea, Boo! Na kazeti, Tamara je ponila termosicu mlika, ja šećer ( zaboravila san čašu, tj. nisan , gledala san u nju al nekako mi se nije dalo za neki dišpet ponit- ovo govorin jer je to čudno za mene, opčenito uvik ja sve organiziran). Našli smo se s Majom, Milom, Grubom, Joškom i još nekima koje nisan dobro vidila jer sam bila u transu zbog muzike. Uglavnom sili smo na plažu nakon ovčica, napravili nescaffe, pijuckali, slušali Boo! I bilo je više nego odlično. Čak se svidia Boo Maji i Mili iako smo mislili da će nan reć da ugasimo, al eto, Boo! čudno djeluje na ljude.

Utorak, 21.06.

Ajme!! Dan za pamćenje. Išli smo pit čarobnicu i vino ( pila san i nisan se napila- po ko zna koji put). Posjetili smo našu Klupu i izljubili ju i izgrlili i rekli da nan je falila, i mi smo njoj falili, to je rekla i tako se i ponašala. Jer neki su bili sili na nju prije nas al čim smo došli odma su se digli i išli ća. Prije nas je Klupa uvik dočekivala prazna, al kako nas odavno nije bilo neki su se počeli usuđivat sjest na nju. Sva sreća da su otišli prije nego smo ih dovatili. Napisat ćemo na Klupu sprejom « ovo je naša klupa» a Klupa se neće ljutit jer nan je zapivala « ja san vaša i vi ste moji, moji alkosi, moji alkosi». Nema bolje klupe na svitu. Jedna je samo Klupa. Onda smo tren išli na wc i kad smo se vratili Frki je sidia na Klupi sam i pia naše piće. Nisan mogla virovat. Kad san ga pitala jel njega sram, reka je « a šta ću ja». Ajoj. Onda smo mu ostavili litru ipo čiste kole, i nešto jadno vina šta je u čaši ostalo, alkohola više nismo imali. I krenili prema Psihomodo Popu, tj. tvrđavi. Obišli smo ju sa svih strana kako bi našli prikladno misto za veranje. Svako se činilo prikladno, pa sam u zanosu udrila kolinon u zid verajući se. Onda smo naišli na prenajbolje misto. Nema nikog u blizini, samo konop, i prelako je. Pokušali smo al kako smo se smijali nismo se mogli penjat, nismo imali snage. Onda smo nagovorili neke muške da nam pokušaju dovuć klupu da se popnemo, al klupa je bila spojena željezon za drugu klupu, bilo je prekomplicirano. Onda smo se vratile cile bjedne. Uopće nan nije bila baza slušat psihomodo nego upast besplatno na koncert jer niti jedan u zadnjih godinu dana i više nismo platile. I bilo bi prečudno da na ovaj ne upadnemo. Postaneš s vremenom ovisan o besplatnom upadanju na koncerte, ma šta god sviralo. Onda smo uvatili nekog tipa i žensku šta su izlazili da nan daju svoje iskorištene karte. Onda smo došle do mrcine na ulazu:
Tamara i ja u isti glas: « mi smo već bile unutra sad se vraćamo, imamo iskorištene karte». Vidili smo da to ne pali.
Ja: « molim vas, Gobac je moj život, molim vas, pliz, on je moj život, gobac , gobac, dajte plizzz» ( histeriziram i uzdišen ka najveći groupie na cilon svitu)
Tamara: « molim vas cila obitelj mi je tamo, vi bar imate vodu koju sad tu pijete ( lik je taman pia vodu i govoria da začepimo već jednon), mi nemamo ništa, tamo mi je i mater i brat i baba svi su tamo, dajte molin vas!!»
Kad je vidia koliko smo jadne onako histerizirajući i čupaući kosu « Gobac! Gobac!» upale smo unutra. Mislin da na koncertu nije bilo uživljenijih ljudi al ne zato jer to slušamo uživo ( uopće nan nisu napeti) nego jer smo upale besplatno po ko zna koji put. Onda nan je dopizdilo, čuli smo zadnjih 5 pisama i išli ća spavat u Deane. Tamo su već bile Ana i Deana, Ana je išla leć, mi smo gledale neku užasno glupu komediju u koju su Dana i Deana uživljene, a meni je najgluplji film na svitu i baš ništa nije smišno, gledali smo Garfilda, Tamara je išla doma, a ja san u 2 ipo tila zaspat pa mi je Deana zapritila: « il pričaj s menon il aj u onu sobu spavat s Danon» ( i onda govoriš da uvik sve mora bit po mom, teroristu : ) )))
Onda nismo spavali nego smo sidili pili kavu i pušili duvane. Od ponoć do 5 ujutro popila san 6 kava najmanje. Onda smo gledali kako izlazi sunce i išle leć . Spavala san od 6 do podne, i kad san se probudila u Deane više nije osta niko osin mene. To me nije sprječilo da ostanen u nje cili dan još iako je jedva čekala da oden ća. Al onda je došla i Tamara i nije nan bilo kraja, Deana je skoro umrla od nas. Gledali smo Lion King cili uživljeni po ko zna koji put. Onda smo se uživili u retardiranu hijenu iz crtića i bradavičastu svinju i njenog malog prijatelja ( uopće neznan koja je to vrsta životinje). Dvd joj se pokvaria pa nismo pogledali do kraja. Onda san u 5 išla ća doma, izašla u 7, i u 10 smo opet došli kod nje. Onda san ja odlučila skuvat večeru iako kuhaču nisan vidila u životu. Manistra joj se zalipila za teču i sve san zasrala, i svi su se zamalo otrovali, al nema veze. Onda smo išli doma spavat svak svom krevetu i jadna Deana je napokon odahnila.

Četvrtak, 22.06.

Išli smo na kavu na Obojenu ( ja mislin da smo mi jedini debili koji uvik idu na kavu u 7 popodne), kava je tamo 7 kuna, kriminal. Al svaka kava, i ona obična crna, sami talog isto dođe 7 kn. Onda smo išli na klupu koja je bila naša klupa prije Klupe. Prolazili su neki Francuzi i Tamara in se derala svašta na Francuskom jer ga rastura. Neka ženska je stala i nešto joj rekla na francuskom ( ne znan francuski pa nisan skužila ništa al i ona i Deana su zavarile i skoro pale s klupe). Tamara se derala nekon mladom ljubavnom paru « šta vi radite u životu», « boli me glava», a ovoj je upala « jel voliš sunce» a ona je stala i rekla joj «obožavan sunce» i Tamara « i ja isto» i tako neke šeme koje inače nisu smišne al smišno je vidit Tamaru kako laprda nešto na francuskom a oni joj se još trude odgovarat iako in ona vari u facu. Onda se počela derat onom mladom ljubavnom paru « dječače, dječače» ( na francuskon se kaže garson, eto nešto san naučila) i « djevojčice, djevojčice» a oni su se okrenili i gledali je bez rječi ka da je luda, ona se kotrljala oko klupe od smjeha.
Nisan ni skužila koliko mi je ta klupa nedostajala, al s njon nismo baš ni stvorili neki odnos, nismo se upoznali i sprijateljili baš ka s Klupom. Nekako strah me da Klupa ne bude ljuta i ljubomorna. A opet tila bi se družit i s ovon klupom. Ajme, neznan šta ću sad. :)

Slijedi nastavak... trudila san se sve napisat al san dosta događaja preskakala jer neman snage a sad je pauza jer petak, subota, i nedilja su bili naj huh, huh huh! Do čitanja!

Evo konačno sam iskopala nešto od Boo! . Kad vam se otvori stranica od Boo! onda otvorite onu treću sliku gdje je majmun na otočiću i možete pogledat cijeli intro.
Budući da sam već rekla da ja nemogu definirat njihovu muziku, ovako ju oni sami opisuju:
«Boo describes their music as monki punk because it breaks away from the usual combination of bass, drums and guitar, and substitutes the guitar with brass and keyboard sounds. But this anarchy is not borne out of anger, it is borne out of a self asserted freedom to express and expose different and conflicting human emotions. The message is one of rejoicing in the deep multiplicity of human nature. The rebel element of punk combined with the playfullness of monkies….»

Članovi:
Bubnjar Princess Leonie
« She provides extremely unconventional, yet wildly rocking beats on the drums.»

Čelendra benda Chris Chameleon
« This genderless phenomenon plays the bass, sings and writes all the music and lyrics.»

Producent Ampi Omo
« The blonde bombshell, produces the rest of the colourful spectrum of sounds with trumpet, trombone, keyboard and percussion instruments.»

Nek vas ne zbunjuje ovo « she» i takvi izrazi… jer ( slijedi šok) BOO SU TRANSVESTITI!!!!!!!! Enormno razočarenje, koliko god ja njihovu muziku obožavala ( a to je najviše u svemiru). Nemogu virovat. Tupilo. Ma šta je njima, jeben in ja mater?! Pogledajte slike…







Dobro da su bar cilo vrime transvestiti pa aj. Nego na probama i u svakidašnjem životu su normalno obučeni i onda na koncertima i javnim događanjima i naslovnicama izgledaju ovako:





Zamislite da vam najdraža grupa izgleda tako!!!! A još njihovih slika za vaše dobro nisan postavila, da tek vidite te slike!!!
AJME IZRIGAT ĆU SI PO KOLINIMA, PLAČEM, ZAŠTO SE UVIK MENI OVO MORA DESIT?!!?!?!??!?!?!

haha, nemoš se jebat s ovom babom. ova je SKORO nadjačala Tončiku. Ubrzo slijedi post o Tončiki, za realne igrače.

Evo ovako, ne znam odakle ću počet, jedva sam preživila.

SRIJEDA.

Dobila sam asa iz latinskog iz zadaće. I profesorica kaže «ovo ti je u ovom času negativno». Ja prvo ljubazno « kako negativno, još ste mi prošli sat rekli da je pozitivno i da samo imam odgovarat rječnik, ostalo sam ispravila».
Ona: « da, ali sad si dobila zadnjeg asa iz zadaće».
Ja (već vidno živčanije): « pa i još 6 ljudi je dobilo asa pa njih nećete bacit»
Ona: « Ja sam se malo zaletila u vezi tvojih ocjena».
Ja: « Ne možete se vi zaletit oko mojih ocjena, pazite malo o čemu govorite drugi put»
(derem se iz sveg glasa na nju).
ONA: « Hvala, imaš jedan» ( kemijskom mi zaključi jedan
Ja kažen « Iden ja u ravnatelja, ne tiče me se» i zalupim vratima. Čujen ju kako se dere « tako je neka ide u ravnatelja, ajme njoj» i još nešto pizdi. Ja u životu nisan osjetila veći bijes ( kad san ljuta u stanju sam ubit čovjeka, a kad mi se desi nepravda onda sam u stanju poubijat cili svit). Nisan mogla disat od bjesa, počela san se trest.
Otišla san u zbornicu a Megi je dotrčala za menom: « Marina vraćaj se u razred, sad si najebala, šta je tebi, nemoš se kačit s ovom profesoricon, ajde joj se ispričat jer je rekla da očekuje ispriku i da ti neće doć na prvi rok bit će ti samo komisija to ti je još gore».
Ja: « Nema teorije da ću se ja njoj ispričat, šta je tebi, ja se ne vraćan u razred, pusti me» i uletin unutra, ravnatelja nije bilo, a i da je od bijesa nisan mogla govorit pa mu ništa nebi mogla reć. Tražila sam ravnatelja smjene i rekla mu da mi hitno treba telefon, on me samo pogleda « šta se tebi dogodilo, smiri se», a ja san uletila u prostoriju do i počela zvat.. zvala san mater na posao. Ona kaže «halo» a ja mučim…JA STVARNO NISAN MOGLA GOVORIT OD BJESA JER SAN SE CILA TRESLA I NISAN MOGLA NIŠTA IZUSTIT .. « halo ko je to»… tek nakon minutu san rekla materi da dođe odma u školu da san pala latinski i poklopila. Ona je nešto rekla prije toga al nisan ju od bijesa čula. Onda san izletila iz škole i muvala se gori doli po dvorištu i skalama, da san imala bocu udrila bi se u glavu, da san imala bombu raznila bi školu, a da mi ona kurva nije profesorica udrila bi ju ( možete mislit koliko san bila bjesna- u životu nebi mrava zgazila, plačem kad neko ubije muhu, mrzim nasilje bilo kakvo, al udrila bi ju tako da se nebi osvistila cili dan)…..Onda mi je došla mater i rekla da će vidit s ton iz latinskog al da joj se ja prvo ispričan. Nakon šta me nagovarala po ure da joj se ispričan, ja SE JOŠ KRENEN ISPRIČAT a ona mi zatvori vrata zbornice pred nosom i kaže «oču ravnatelja» . Tek san onda popizdila, tila san ju ubit. Onda su me zvali u ravnateljev ured a za stolon su bili razrednica, profesorica iz latinskog, ravnatelj i moja mater. Više se nisan ni tila ispričat. Onda je profesorica počela srat da uložim žalbu i da ću bit pitana u roku od 24 sata kod komisije, kako ona očekuje od mene ispriku, kako želi da dobijem odgojnu mjeru. Rekla je mojoj materi « Na mene se nisu derali ni otac, ni muž, pa neće ni vaše dijete». Na to je moja mater rekla da oni meni u školi mogu stavit koliko god odgojnih mjera žele al da ona mene odgaja doma. Razrednica je bila neutralna. Ravnatelj je bia na profesoricinoj strani ( al to san ionako očekivala). Onda su me zajedno napali, uopće me nisu pokušali razumit. Onda san počela histerizirat, digla san se i plakala, tresla san se koliko san plakala, čula me cila škola i zbornica kako san urlala. Od bjesa. A meni ravnatelj i profesorica: « Kako te popravni može tako uzrujat… to je samo popravni, nemoj plakat zbog toga». Tad san još više počela urlikat i histerizirat. « Kako vi ne razumite, uopće ne plačem zbog glupog popravnog, briga me, pala sam bila matišu i povijest , i nisan bila ni ljuta ni tužna, zaslužila san, al ovdi to nisan zaslužila jer ste mi rekli da san daleko od negativnog pa nisan spremala taj predmet, i onda ste me bacili kad san dobila asa.» « Marina, mnoge će te stvari u životu iznenadit…». AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA tila san ju ubit. Onda je rekla: « Meni je u životu bilo teško, i nećeš se ti na mene derat, nije se ni pokojni otac dera» . Ja se mislim «jebenti glupu kurvu šta mene boli kurac šta joj je život bia sranje kakve veze to ima sa mojon ocjenon, nek se iskaljuje na nekon drugon, šta ne ide slušat nirvanu jebala joj ja mater». Onda san vidila da su oni sve gori prima meni šta ja više urličen, borin se protiv nemogućeg. JA SAN NJOJ SAMO TILA REĆ DA ME ZAKINILA I DA NE MOŽE TO RADIT, DA JE TAKVA PREMA SVIMA, I DA TO NIJE POŠTENO. Al kako joj dokazat, kako prominit osobu koja je već zrela i zadovoljna sama sobom, makar se prema drugima ponaša ka govno…. Onda san joj se pokušala ispričat i rekla san samo « Opro…» i počela opet revat jer se moran ispričavat na silu. Onda su rekli: « Nemoj se živcirat zbog ovakve sitnice, to je mala stvar u životu» - to je reka ravnatelj, pa san mu rekla : « Daj šuti, neznaš ništa o mom životu» na šta su svi ostali šokirani, moja mater pogotovo pa je išla preuzet rič pa san rekla i njoj « muči dok ja govorin». Nešto san buncala o nepravdi, rekla san profesorici kako je to isto ka da san ja doktor, ona pacijent, i dođe mi na pregled i ja joj kažem da je sve ok, i onda za dva dana da ima leukemiju. Onda je ona rekla: « a možda je doktor u međuvremenu dobio nalaz». A ja san rekla da je znači zdravstvenih problema bilo ako je pacijent morao vadit nalaze… A ona mene nije upozorila da san kritična. Ona je rekla « nemogu ja sad mislit o svakom učeniku i govorit mu jel mu pozitivno il negativno». Ja san rekla njoj da je meni već rekla da mi je pozitivno. Ona je rekla da se zaletila i onda san ju skoro poslala u pičku materinu. Onda je rekla: « Budući da si se ispričala i da te taj popravni toliko potresao oćeš doć sutra odgovarat prvi sat». Ja san popizdila i rekla: « znači ta prilika nije jer ju zaslužujem nego iz sažaljenja». Onda je rekla kako ona sažaljenje nije spomenila. Ja san rekla da nije al da mi daje priliku jer me žali , a po mome ja imam pravo odgovarat za pozitivno, time više jer mi je danas dala asa iz usmenog a nije me ni pitala. Onda me pitala jel oću ili neću, ja san tila reć : «neću, rađe ću na popravni pa sama proć, a ne da mi vi po vašem mišljenju tu poklanjate neku priliku za dvicu», al me mater gurnila lakton. Svejedno nisan rekla da oću, nego san ju gledala u oči 2 minute ka da ju mrzin. Ona je to svatila ka da neću, i imala je pravo. Onda je moja mater rekla « doć će, ne brinite». Onda je moja mater upala « svejedno ju sutra možete bacit» i obe su zavarile. Ja san još bila bjesna, nisan se mogla smirit, razrednica se usrala. Rekla je materi da me odvede na kavu da se ispušen pa da se tek onda vratin u školu. Onda san ja materi pokušala objasnit kako nisan dobila šta oću, da uopće nisan tila past il ne past, niti ikakvu priliku iz milosti, nego mi je taj usmeni sam po sebi pripadao, a i trebala sam imat pozitivno i bez usmenog i da jednostavno NEMOŽEŠ jebat ljude u mozak niti se igrat s njihovon psihom i osjećajima ma o čemu god da se radilo… Nije me kužila . Ni ona, ni razrednica, ni profesorica, ni ravnatelj. To me grizlo. Na kraju je moja mater skužila al je bila začuđena jer nije imala pojma da san tako agresivna, a još se više iznenadila kad joj je razrednica rekla da san tako njoj u prvom srednje napravila eksces. A ja cili dan nisan bila mirne duše… svi su govorili «daj pa jesi dobila šta si tila, dat će ti drugu priliku, šta nisi sritna, ti si luda»… a ja nisan dobila šta san tila. Još kad san se vratila u školu srela san profu iz latinskog i nasmijala joj se ( na silu, al tila san bit kulturna i javit se), a ona je spustila glavu i odjebala me šta znači da je lagala ispred ravnatelja i svih da je prihvatila ispriku, a nije, i upravo mi je pokazala da me mrzi. A ono šta ja najviše mrzim uz nepravdu su dvolični ljudi. Bijes se učetverostručio. « Nema tog Boga da ću joj se ispričat za ikoje sranje koje će nadoć iduće godine, a oće». Nisan se osjećala dobro, uopće nisan. To je bila kap koja je prelila čašu. Malo pomalo skupljaš u sebi neke ružne događaje, al još uvijek se oni nisu skupili u bijes. Ti nemaš bijes u sebi. To je zdravo. A sad je bilo drugačije, to san objašnjavala svojim kujama. Kad bi prije doša neko i reka recimo « Ona Tamara iz tvoje ekipe koja je to kurvača mrtva, jeben joj mater» i nešto tako, ja bi rekla: « Koji ti je kurac, nemoj tako govorit o nekome koga ne poznaješ, u biti govori šta oćeš, sam ćeš se opeć», al nebi ga ogadila ni udrila jer ga neznam. Nebi se spuštala na njegovu razinu. A sad je bilo drukčije. Da mi je sad to neko reka, udrila bi ga šakom, tukla nogom u rebra, pljucala ga i vriđala. Jer sad sam imala bijes u sebi, i to me mučilo.
Naučila san cili latinski i čekala novi dan. Otac mi je reka kako se trebam ispričat, da to naučim napamet budući da ne pokazujem ni najmanju volju da smislim ispriku jer u sebi nisan imala ništa ugodno njoj za reć. Tako san ju relativno dobro naučila napamet, al bilo je bitno znat otprilike šta reć. I tako zaspem…a onda …


ČETVRTAK.

Prvi sat latinski. Odem u školu. Prefesorica uđe u razred. Ja: « Profesorice želim vam se još jednom ispričat sad pred razredom». Ona: « Sve je u redu». Ja: « Ma molim vas poslušajte me, nije sve u redu, sad sam se smirila, odspavala, i sad mogu razumno govorit- Ja se najiskrenije ispričavam za svoju preburnu reakciju, mene je šokiralo šta sam pala latinski jer nisam imala pojma da je kritičan pa san se posvetila učenju matematike koja mi je bila kritična, i imali ste pravo, zanemarila sam latinski, ja se ispričavam i molim vas kad me pogledate da se ne sjetite svaki put onog ekscesa»- sve sam izbiflala kako mi je otac reka, nabacila osmjeh…a nisan uopće mislila ono šta san rekla. Ona je rekla: « vidi se da si spremala taj govor». Ja san priznala da jesan. « Svaki dobar govornik sprema govor. « rekla je. I onda je počela pričat ( a meni je sa svakom njezinom riječju nestajala mržnja i onaj bijes i osjećala sam se sve bolje): « Ja ti nisam zlopamtilo. Lijepo si se ispričala i ti si jedna jako inteligentna osoba. ( rekli su mi ovi iz Mijinog razreda kojima je predavala nakon ekscesa s menom jučer da je rekla kako mi je inteligencija za ocjenu 12 a ne 5 i da sam izuzetno draga i pametna i tako to…). Znaš meni je umro otac, pa majka, pa sestra, sve u srednjoj školi. I zato sam skoro izašla iz zbornice kad si slučaj popravnog uspoređivala s leukemijom i doktorima, jer tako mi je sestra naglo dobila nalaze da ima multiplu. Podsjećaš me na mene kad sam bila mlada, ali ja sam se smirila kroz život. Ti si jedan ekspres lonac. I s tobom nije lako, znam kako ti je mami. Baš kao što je bilo mojoj s menom. Al deri se na nju, nemoj na mene. I ubuduće kad se budeš ovako iživcirala, izađi i smiri se, jer ovako samo sebi narušavaš zdravlje. Ti si meni jako draga i ja sam ti sve oprostila, i iduće godine imat ćeš najmanje 4, ja ću te gurat, jer sposobna si za 5 al si lijena. Mnoge stvari te u životu iznenade… Znaj da uvijek može biti i gore. I ne uzrujavaj se oko ovako malih stvari… Sigurno po kući samo pištiš ka ekspres lonac i nemoguća si ( pogodila je, starci mi misle da imam probleme sa živcima- pa i imam u biti). Ti si tempirana bomba. Al drugi put izbroji do deset i smiri se…» BOOM!!!! Mržnja je kroz njezinih par rečenica nestala. Zašto? Zato jer ZNAM da mi je oprostila. I zato san ja njoj oprostila. Kad znaš da ti je neko sposoban oprostit… da te ne mrzi… padne ti teret sa srca. Ti sve oprostiš. I znate šta? SAD ME OBOŽAVA. Pitala me dvi riči i dala mi 2!!! Andru koji ima bolje ocjene od mene je bacila…opet nepošteno, al dosta mi je šokova bilo ovih dana. Sad sam joj najdraža učenica. Ona meni jedna od dražih profesorica. Imala je pravo… latinski ionako nisan takla ove godine. Kako me sad respektira… Borko je sta isprid mene a ona mu upala prijeteći prstom: « Da više nitko nikad Marini nije okrenio leđa». Onda smo tako nastavile dobacivat jedna drugoj, ona je meni dijelila komplimente, a ja san suosjećala s njon dok je kroz te komplimente iznosila svoju intimu. Vidi se da je imala jako nesretan život. KO BI REKA! PROFESORICI KOJOJ SE NESMIŠ ZAMIRIT JA SAN NAKON ŠTA SAN SE NA NJU IZDERALA I SVAŠTA JOJ IZGOVORILA POSTALA NAJDRAŽA UČENICA! Eto… nekad se vridi borit… Dobila san šta san tila. Ne to šta san prošla latinski. Nego šta me sad cjeni. Zna da se ne može tako zajebavat s menom. Da se tako ne može zajebavat s nikim. Sad smo obe svatile da mso obe bile djelom u krivu pa mso si oprostile i dale si ruke. Drago mi je šta je došlo do ekscesa jer sad će bit još bolje nego prije.
Onda san došla u duje i neki dida mi je platia kavu i da mi za poruku a ja san mu poželila dobro zdravlje i sreću u životu.


PETAK
Opet nepravda!!! Tilo me bacit grčki. Lik ima 8 aseva i jednu duju i dalo mu je 2 i pustilo ga. Ja imam dva asa i sve ostalo duje i tilo me bacit!!! Išlo me pitat, nisan imala pojma al san popizdila i derala se kako san u dva dana ispravljala cilo polugodište matematike i latinskog i da uopće nemam ocjene za past iz grčkog, a on me tia bacit A NIKAD NIJE NIKOG BACIA U SVOJOJ PRAKSI!!! Ne znan šta su se svi urotili protiv mene… na kraju mi je zaključia dva al ono… iscrpili su me ovi dani. ŠMAJSER!!!


Ali, ja san u 3 dana doznala da ću past 3 predmeta i sva 3 predmeta san u ta 3 dana ispravila!
A sad ljeto… ljeto…more…ljeto…vanka…ljeto…nema škole…ljeto….obojena…ljeto….muzika…ljeto….spavanje…ljeto… ljeto…. Ljeto….škola. :P
Malo šoka za kraj posta, budući da neznan kad ću opet nešto napisat jer sad je ljeto…. Ljeto… ljeto…

E usput, one dvi kune šta san dala staron prdonji na bancima, vratile su mi se stostruko!! Žena u pekari me nahranila…imala san kunu i 80 a ona mi je za to dala krafnu i još nešto sa siron, dobrovoljno, nahranila me. Onda mi je dida neki platia kavu i da za poruku (znan da san to već rekla, nisan prolupala, ne brinite)…
KAKO SIJEŠ TAKO ŽENJEŠ. Do čitanja! Ugodno ljeto i prođite te popravne!


E da, jučer san bila na Obojenoj na kavi sa sekama koje su najveće legende na svitu i puno ih pozdravljam jer znan da će čitat ovo. A pozdrav i razredu, bilo je super danas na bačama, malo previše pijeska u kostimu i nostalgije u srcu, prođite te popravne i dođite barem jednom tjedno na Obojenu...

I za kraj, razredna pjesma:

MOJE JE SRCE
VELIKO KO KUĆA
LJUBAVI IMA
ZA ŽIVOTA STO!!!

How cool are you if you hurt creatures different than you, with less I.Q. than you? Maybe there's no I.Q. in your head to define them less important than yourself. If you think hunting is right, torturing animals is right, animal circuses are right, then you might consider beating up kids is right too, since they have less knowledge and capabilities than you. Well, if you do, then there's noEscape for you and one day a wiser force will destroy you. There's a giant man walking around the world with nuclear rockets in his pockets. The giant wants take a shit and next thing you know, atomic bombs come out of his giant ass. Next time his shit might land on you, so watch out for the giant… they call him WAR.


Ovaj tekst sam davno pronašla, a budući da je okolo mene sve puno nekih prijetnji, odlučila sam ga postavit na blog. Zapravo, muči me šta mi je prijatelj ugrožen debilizmom ograničenog primitivca koji ima manjak I.Q.-a ali zato višak snage pa može okolo zajebavat mlađe i slabije osobe, bez nekog osobitog razloga. Smetalo bi mi i da znan da je osoba koju se napada debil ( zašto ga tuć i pokazat svojim primjerom da smo i mi isti takvi debili ili da odobravamo pristup nasiljem?) , a kamoli sad kad mi je to prijatelj koji je jedna iznimno vrijedna osoba. «Onaj luđak sa zvončaca»- nekoć smo ga znali zvat, davno je to bilo, tako je počelo naše poznanstvo dok smo još mislili da je lud. ( haha, ma nemoj mi se ljutit, drag si ti meni puno!).
Ako te neko ugrožava, pokušaj popričat s njim i rješit to civilizirano. Ako ti je sugovornik ne civiliziran onda odjebi to, on ne postoji. Ako te i dalje ugrožava pokaži mu svojim primjerom da u ugrožavanju drugih nema koristi. Reci okolo kako je on super, neki kompliment, iznenadit će se. Ako ni to ne upali onda uzmeš šmajser pa od struka nadolje.





Na slici:
Sado-mazo medo*

*- metafora, moj ugroženi prijatelj shvatit će preneseno značenje te riječi

Subota. 11:00. Zovem Puču da doznam kad se počinju crtat grafovi. A onda gegajući se stignem do doma u 12:30 ( a krenila sam u 11:30). Inače mi triba 20 min do doma, uopće neznan šta san radila putem , al dobro. Dole Segor, Lebo, Ške i Pučo i ja ka iskusna kuja kad je Pučo počea crtat pomislim «ajme na šta će ovo ličit. Pogledaj ovo i naspram d i e – tag mu je Odie.) Uvatin se za glavu. Aj neka, šutit ću. Onda je doša Pera. Aha, iša Pučo zapalit, nema ga po ure. « Sad ćeš vidit kad se Pučo vrati napušen i napravi neku prebolesnu apstrakciju» - Ške. Popričala san s Krešom malo o rapu. ( On je davno repa-nije loš, uopće nije loš). Znala san da će se on uvečer uživit na Tesla Stilitima ( muzika koja te ispunjavala period života uvik ostaje u tebi, nemoš od toga pobić). A onda je došla Kike, sad san imala s kin komentirat. Onda smo se ona i ja uvatile srat Puči « Ne valja ti ovo, ne valja ti ono. Ma koje zvjezdice, biži ća. I taj kontrast boja ti je šugav». I eto, malo uz pomoć nas, više uz pomoć trave ( + talent + iskustvo) zgotovia je grafit nakon 2 sata crtanja (uz poduže stanke).Uopće nije loš, graf je preodličan ( da si stavia rozo na balunčiće ka šta san rekla bia bi doup). Evo ga:



Šta se tiče ostalih grafita… Odlični su mi Apašovi majmuni, i ona slika šta je lik crta svoju curu, izdvojenu iz mase. Malo sam popričala s likom o poruci grafa i reka je «pogodila si, nešto slično tome». A onda sam ga vidila dokrajčenog i ispod ženske je pisalo « prvo kreni od sebe». Ja nisan sliku tako protumačila, krivo me skužia, al dobro. Izgleda da su Ške i Krešo odlučili pokazat to znanje (nije žvaka za seljaka :-) ): Krešin graf Fear, ispod matkov Limit:


Ovo šta piše Fear na mongolskom znači «oš kokte».


Onda doma na kokoš i kumpire omastit brk, odmorit leđa, popodnevno spavanje, i opet geganje do doma na Tesla Stilite. Tribalo mi je 45 min do doma ( ma šta ja to radin putem jebote?!). Dođen u 9 da nebi slučajno zakasnila na koncert, a kad je koncert počea? U ponoć manje kvarat! Smrtno posvađana s bratom, odlučim stat u prvi red i derat mu se «Buuuuuuu!!» dok bude nastupa, i gađat ga bilo čim. Ali onda… onda sam ga vidila pijanog, sa bebelim škembom, nasmijanog, kako nasred pozornice skače na onom ogromnom balonu i sitila ga se malog debelog brace bumbara kad smo bili mali. Onda san se raznježila i s ponosom u grudima, smješkom na licu i iskrom u očima stala osjećajući muziku u srcu, takvu sriću u sebi…( Onda mi Krešo upadne «eno ti brat», a meni skoro srce puklo od ponosa i ljubavi, krinka mržnje se otopila, i koliko god taj dan poricala da mi je to brat (odrekli smo se jedno drugog), imamo istu mater, a kako bi reka stric Mate iz Njemačke, točnije Tamara: «Krv nije voda!» ).
Bila san tako sritna, znan koliko su se pomučili za svaku pismu, znala san svaku napamet, pa san se derala. U muzici san s njima od početka. Desno od mene Romana cila u crno, ka sotona, rap nije čula u životu, maše rukama i dere se «yeah,yeah»- rekla je da je skidala mote rukama sa spota od 50 centa ( Romana ljubim te u čelo, retardirano moje drago), livo od mene Krešo koji je isto s njima u muzici od početka ( imali su jednu ili par zajedničkih stvari), iza bratova cura puna ljubavi i ponosa, još dalje livo neke ženske vrište i svršavaju, iza Nikola koji je isto s njima u muzici od početka, Gigi koji je s njima u životu od početka, dva reda iza kmice šta prepoznavaju igru, uglavnom ljudi koji su tu trebali bit baš da bi atmosfera bila kakva je bila…IDILA. A objektivno? Bez da znan svaku pismu? Bez da mi je to brat i znan ih sve iz benda? Rađin mikrofon je bia govno. Razglas užasan. Ivo je bia lagano pijan pa bi falia upast backvocal. Chozen isto par puta. Bilo je dosta ljudi. Niko nije zna riči pa nije razumia ništa. ( Ko van je kriv kad nemate igru). Saše iz Tbf-a nije bilo pa su umisto pisme « Pisma sa Sašom iz Tbf-a» izveli remix «Pisma bez Saše iz Tbf-a». Kasnije san čula komentare da su mogli bolje, da nema dovoljno refrena i tako. ( Refrena ima dovoljno nego se nisu razumili, da ima više bili bi Nelly). Sve u svemu, masa je oduševljeno pljeskala i zviždala, tili su još. Da ne zaboravim spomenit Zlu Nogu, novog člana benda.
Tesla Stiliti:



Evo slika koja pokazuje kakvo je bilo ozvučenje u domu:


A onda je doša Tremens. Cili live band. Naravno Tesla Stiliti su prema njima bili govno jer nemaju live band. A i majk im je bia bolji. ( ili wtf?) . Mc šta repa s Tremensom unosia se meni i Megi u facu. Gleda bi nas u oči i onda bi nan repa njemu neke premoćne rime 20 cm od face. Ona i ja smo se na to samo pogledale i počupale mu dlake s nogu. Doslovno. Stavia je nogu ka na onu ogradu i mi obe s obe ruke počupale. Zaplaka bi da je smia. Ma sve je to bilo iz dragosti. Al lik nije naučia lekciju. On se opet doša unosit u facu. E ovaj put ćeš zaplakat. Onda smo ga depilirali. Više se nije približia. Bend je ok, za rap malo presladunjavo. Bibu su išarali markerom, Tremensa isto po ruci. Onda san se umorila . ( u zadnje vrime se umaram na koncertima, nakon po ure oću ić doma leć i odjebat sve to). Onda smo Sara i ja izletile na zrak i nismo se mogle maknit. Svaka noga ka da mi je težila 68,37 kg najmanje. Da san krenila odma ( u 1 ipo) došla bi doma u 4 ipo. Pa san zvala mater da dođe po nas autom a ona je rekla : « mrmlj, mrlj, ko je, mrlj, ja spavam» i ipak krenila. U međuvremenu san nagovarala Dinka da repa. Nikako, pa nikako.
« Daj Dinko, šta ćeš ti više od sebe u životu, šta se ne primiš mikrofona pa repaš. Šta će ti to vino, neda ti se više ni pit. Ajde zamisli da je to vino majk, repaj mi, bar ti imaš o čemu repat.» Odjeba me, nije se da. Bia bi on dobar reper « Mc Propuh». Onda me mater dovela doma, vrtia mi se plafon. Mrzin to. Uopće se nisan napila. Nije me ni taklo, neš ti šta san popila. I to sam pila bilo vino, koje inače omaložavam. ( KALAVOJNA. Nema drugog vina. Isus bi ju pia da je tada postojala). Bacila san se u robi na krevet i nisan znala šta ću koliko mi se mantalo. Onda san zvala od 2 i kvarat do 3ipo ujutro simpa službu za korisnike, 098 1523, i cilo vrime stiskala brojeve od 1 do 4 i iznova slušala « Dobrodošli u simpa glavni izbornik. Za provjeru stanja na računu pritisnite 1» bla bla, znan napamet. Onda mi je nestalo baterije pa san stavila punit mobitel, a i prestalo mi se mantat pa san odjebala plafon i odlučila zaspat.

( moje kuje su tada bile na Hvaru i Visu, opijajući se do besvjesti- drage moje, jebite se, mrzin vas) .

Do čitanja!

Glazba je najbolje šta se svijetu dogodilo ikad. A Boo! je najbolje šta se dogodilo glazbi. Boo! je najbolje šta mi se dogodilo. Šta se svemiru dogodilo. Boo! je Veliki Prasak glazbe. Boo! čak nije glazba. To je zasebna umjetnost. Umjetnost smo podjelili na filmove, muziku itd. i na BOO!. A vi se pitate šta je Boo? Boo je smisao svega i dublje od tog. To je dublje od bilo koje muzike. Dublje od postojećeg znanja. Dublje od spotova Byork. Dublje od granice najdubljeg nedostižnog ljudskom umu. Boo je Bog Bogova. Boo je harmonija svemira i nemir duše. Boo. Boo. Boo.... Boo je moja ljubav, moj život, moj svijet, moj svemir, moja mater, moj otac, brat mi i sestra, učiteljica, Bog, glazba, umjetnost, smisao postojanja, odgovor na tajnu života, put, svjetlost, vodić, snaga, mudrost, vidik, beskrajna sloboda... BOO!. Čuješ li savršenstvo dok to izgovaraš? Ne, čuješ savršenstvo dok to slušaš.

Budući da je biografija benda dostižna samo članovima sajta, a logiranje im je pokvareno, ja nemogu nać ništa da vas upoznam s tim bendom. Nemogu vam čak ni pokušat objasnit ili prenit njihovu glazbu jer to je naprosto nemoguće. Nema takvog benda na cilom svitu. Ničeg sličnog da vam barem nekako približim. Vokal koji u nekim trenucima zvući kao mutirana žena, ili kao nemutirani dječak, ili kao petogodišnja djevojčica... Trube koje kolju milu majku. Bubnjevi koji mlate taj africano beat. Neljudski zvukovi koje nemožeš niti objasnit. Malo elektronike, tek tako da se čini da je ta glazba upravo doputovala u nekoj boci iz svemira, i ti ju otvoriš kad se ono svijet oboja u dugine boje, sunca se uliju u oči ljudima i svi se smiju. Sve je drugačije. Sve se pretvara u Boo planetu. UAAAAAAAAAAAAAAAAAAA naježila sam se!!! bE BOO!. stay boo!.

Sjećanja… Zamisliš kao malen svoju viziju prave ljubavi. Nisi siguran šta je to, ali ostaju ti u podsvijesti slike iz filma dvoje mladih u suton kako šetaju po plaži, ljubavne bajke u kojima princ spašava princezu i njihova ljubav pobjeđuje… od malena smo okruženi pojmom ljubavi.
Onda odrastamo, imamo prve simpatije… malo drugačija razmišljanja o osobama suprotnog (ili istog) spola… Zamišljaš o idealnoj vezi, idealnom momku/curi…pravoj ljubavi koja se čini tako daleka, nedostižna, gotovo nemoguća. Odjednom, bam! Ona ti se desi! Sve ono što si ikad sanjao/la stoji ispred tebe. Gleda te u oči. Tvoja prva prava ljubav ljubi ti usne, drži te za ruku. Govori ti da je vaša ljubav beskrajna… ti to upijaš, popunjavaš si dušu. Gledaš u oči svoju ljubav, znaš da ti ne laže, kad šutite osjećate isto. Poljupci govore više od rječi, pogledi više od dodira, dodiri otkrivaju osjećaje… Izmjenjujete duše. Potom ih stapate u jednu. «Naše duše nemaju množinu, one su jedno.»-govori ti. Ti to osjećaš. Stojiš pokraj osobe koju voliš svakim dijelićom svoje duše, osjećaš da je vaša ljubav toliko jaka da može stvoriti svemir. On/a ti je sve. Viđate se dvaput dnevno, često i tri, a ostatak vremena čujete se telefonski.
« I mrtav ću te volit»-govori ti. Uvjeren/a si da nema veće ljubavi na svijetu od vaše. Držeći za ruku tu osobu osjećaš da se ne drže vaše ruke nego grle vaše duše.
« Mogao bi ovako cijeli svijet obić držeći te za ruku». Ili:
«Da znaš, promatrao sam ove dvije bebe i ovaj mali je gleda u bebu tako zaljubljeno ka da ju voli otkad svijet postoji. Pomislio sam da smo to mi kad smo bili mali». Ti to sve što osjećaš, osjećaš za njega. On ti govori kako si ga promjenila, otkrila mu da je ljubav najjače oružje na svijetu, da ga prije nije bilo briga za ništa, a da sad je… da ste mu ti i njegova muzika «dvije najveće sreće u bijelom svijetu punom mržnje». A onda, baš kao što je došao/došla, odjednom odlući otić, preko noći. « Ne volim te više.» Šta? Molim? Kako? Zar oboje nismo govorili da je ljubav najjače oružje na svitu?! Zar nismo pobijedili? Zar nije trebalo trajati vječno? Ostavljaš me samu? Okreneš se. Stojiš sasvim sam/a. Izgubljena/a… Onaj dio duše koji vam je bio zajednički (jer ste bili jedno) otišao je s njim/njom…Sve što si u sebi s njim/njom izgradio/la srušeno je. Kompletna i sretna osoba u tebi umrla je. Praznina u tebi…koju ništa ne može nadopunit. Trudiš se….ali ne prođe ni dan da neko ne spomene njegovo ime. S tom ljubavi otišao je i dio tebe. Dio koji je bio i njegov/njen. Onda kad taman otupiš na bol, ne osjećaš ju, misliš da je sve prestalo, čuješ pjesmu koja te grozno podsjeća na vas, kao npr.mene- « TNTLC-There's nothing that love can't overcome» od Boo-a. Zamrziš sve što si nekad voljeo/la jer sve šta si bio podsjeća te na njega. Onda odlučiš prošetat da raščistiš mozak. Naletiš na mjesta gdje ste još nedavno sjedili i ljubili se. Gdje ti je govorio/la da te voli. Brao/la ti cvijeće na odmoru ispred škole… Još možeš osjetit poljubac na svojim usnama, toplinu u zraku, kao da su vaše energije ostale tu vječno u zraku, u vječnom poljupcu… To te probode. Probudi onu prazninu u tebi da te malo bocne tek tako da ti bude žao zbog nekih svojih postupaka. Opet si izgubljen… Po tisućiti put pokušavaš naći razloge, ali sve postaje zamršenije i nejasnije. Onda te pljusne realnost. Tvoja bivša ljubav se vratila u prošlost. Onu prije tebe. Stojiš sada, sam/a nakon svega, u bolnoj sadašnjosti, prema neizvjesnoj ali naizgled usranoj budućnosti, nakon svega što je bilo, i promatraš kako se tvoja bivša ljubav vratila u prošlost. Učinila ju sadašnjošću. Baš kao prije nego ste pobijedili, dok je još sve bilo zamršeno i činilo vam se NEMOŽETE bit skupa. Baš kao prije nego si mu/joj se dogodila/o. Kao da te nikad nije ni bilo. Kao da se vaša ljubav nije dogodila. Kao da nije ni pobijedila. Osjećaš se kao pogreška u vremenu i prostoru. Zamrziš sve u što si vjerovao. « Ništa što ljubav ne može pobijedit» postane ti tako usrana, otrcana, prezasićena izreka koju su smislili neki jadnici kako bi ulili nadu da će im se ljubav ipak jednom ostvarit. Mrziš sve. Rađe bi da ti se ta ljubav nije ni dogodila nego da su ovakve posljedice. Onda shvatiš. To više nisi ti. U životu se treba pomorit sa događajima koji nam donose bol i sreću. U trenucima duboke tuge čini ti se da je život nepravedan. Da nisi to zaslužio/la. Život i je nepravedan, ne događa se samo tebi. Da li je život nepravedan i čovjeku kojemu cijele obitelj pogine u nesreći? Djetetu koje se rodi slijepo? Sportašu koji je izgubio nogu i postao invalid? JE. Ali ne treba gubit nadu i zahvalnost, time samo gubimo sebe i snagu po kojoj se razlikujemo. Treba razmišljati drugačije. Život je prilika da osjetimo raj na zemlji. Da osjetimo ljubav. Prilika da osjetimo umjetnost. Da gradimo umjetnost. Da gradimo odnose. Imamo priliku otkriti svijet i tajne svemira. Život je dar. A darovi se ne bacaju. Život nam se događa. Donekle ga sami kontroliramo, ali ostalo prihvaćamo ovisno o našoj unutrašnjoj snazi. Treba jednako hodati i po suncu i po kiši-samo je jedna cesta. Nekad će se desit, naći ćeš šetajući na njoj 100 kn, nekad ćeš ugazit u govno. Tko je jak ovoj drugoj mogućnosti će se nasmijat i nastavit dalje pazeći kuda hoda. Tko je slab, pokleknit će već na pola puta. Nije smrt ta koje se treba bojat-život je. Glavu gore i stisni zube-bitno je preživjet. Za koga? Za sebe. Za ljude koji te vole. Za ljude koje voliš. Za LJUBAV. Ironično, zar ne? Ljubav te zgazi, pa ti daje snagu. Jedno je sigurno:
Ljubav je najjače oružje na svijetu!
THERE'S NOTHING THAT LOVE CAN'T OVERCOME!






Ljudi samo slušajte Boo i kupajte se u suncu i gledajte kako je svijet prekrasan gledajući dijete koje se igra na zemlji kraj vas cijelo prašnjavo i nasmijano- da, baš bez tog djeteta svijet bi bio drugačiji- SVAKO JE VAŽAN I POSEBAN. Aj držite mi se.